“OSI na lokalnoj političkoj sceni” (15)
Položaj osoba sa invaliditetom u opštini Majdanpek je izuzetno loš. Pozicija svih osoba sa invaliditetom, osoba koje imaju različite tipove invaliditeta, nezavidna je, jer jednostavno nisu vidljivi u lokalnoj sredini. Veoma malo osoba sa invaliditetom je upućeno u sve tokove društva i sistem rada lokalne zajednice,“- kaže Vojkan Izvonar, jedan od osnivača i predsednik Udruženja građana sa hendikepom „Frend“ u Majdanpeku od kojeg smo saznali da u opštini Majdanpek više od 1200 osoba ima neki vid invaliditeta, a 362 lica su zvanično registrovana kao osobe sa invaliditetom.
Da li i koliko udruženja građana osoba sa invaliditetom, a u opštini Majdanpek funkcionišu dva, mogu da doprinesu da se prevaziđe taj osnovni problem – nevidljivost OSI?
Udruženje građana sa hendikepom „Frend“ postoji i funkcioniše već 18 godina, dok je Udruženje žena sa invaliditetom „Viktorija“ znatno „mlađe“. Oba udruženja, svako na svoj način nastoje da promiviše osobe sa invaliditetom, da povećaju njihovu vidljivost u društvu putem raznih projekata, raznih aktivnosti. Pri tom, Udruženje žena „Viktorija“ je organizacijom četiri izložbe radova koje u svojim radionicama ručno izrađuju same članice, široj javnosti predstavilo deo svojih aktivnosti. Rad u okviru udruženja omogućava određeni vid zbližavanja tih žena, nekih druženja, razmene iskustava, ali i novih kontakata budući da sve dolaze na otvaranje tih izložbi, imaju priliku da čuju pohvale i budu ponosne na svoje radove.
Udruženje građana sa hendikepom „Frend“ radi dosta na promeni samih politika u lokalnoj zajednici, učestvuje u njihovom kreiranju i bavi se interesima osoba sa invaliditetom u raznim oblastima, od zapošljavanja, izrade lokalne strategije u oblasti socijalne politike i samih akcionih planova kojih na žalost, zadnjih godina nema, do niza drugih životnih pitanja.
Kao aktivni član, a zapravo jedan od osnivača i od osnivanja predsednik UG „Frend“, Vojkan Izvonar put ovog udruženja opisuje na sledeći način:
Sama organizacija je do ovih dana i svog punoletstva prevazišla sve dečje bolesti- Rasla je i izrasla. Startovala je razjašnjavanjem samog pojma i položaja nevladine organizacije, pa i osoba sa invaliditetom, gde smo kroz edukativne treninge, seminare i radionice, polako učili, rasli i sa lokalnom zajednicom uspevali da brojne teškoće prevaziđemo. Sada polako idemo dalje na putu ka punoj zrelosti nastavljamo rad.
U oblasti zapošljavanja ovo udruženje je ostvarilo zavidne rezultate.
Za sve ove godine, kroz UG „Frend“ je 300 -350 osoba bilo zaposleno. Svojevremeno smo realizovali jedan jako veliki program, projekat „Pomoć u kući starim licima na teritoriji opštine Majdanpek“. Tu je bilo zaposleno 128 žena koje su pružale pomoć za više od 500 starih lica. Bio je to jedan od jako velikih programa koje su zajednički finansirali Ministarstvo finansija i Svetska banka, za koji je meni kao predsedniku organizacije i direktoru tog programa, tadašnji premijer dodelio priznanje što me učinilo jako ponosnim, a i zadovoljnim jer smo taj veliki projekat i posao uspešno realizovali.
Pored tog, uradili smo, učestvovali u još pet projekata preko Svetske banke, a nakon toga preko Nacionalne službe zapošljavanja organizovali javne radove i učestvovali u drugim programima Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, pa i organizovali programe za edukaciju personalnih asistenata, što je jedan od važnijih za pomoć samim osobama sa invaliditetom. Kao rezultat toga sada imamo 24 lica, edukovanih personalnih asistenata za razne tipove invaliditeta, što je veoma važno jer imamo osobe sa potpunim ili delimičnim oštećenjem vida, osobe koje imaju oduzetost ekstremiteta, zatim osobe sa oštećenim sluhom i druge tipove. Radili smo i edukaciju u Boru za radnike određenih lokalnih institucija za korišćenje jezika znakova za olakšanu komunikaciju sa osobama oštećenim sluhom. To je projekat koji je lokalna uprava u Boru svojevremeno prepoznala kao jedan od problema pa su svi koji su radili u uslužnim centrima ili bili u kontaktu sa građanima sa oštećenim sluhom dobili priliku da nauče jezik znakova, odnosno gestovni govor.
O putevima i načinu da se OSI učine vidljivim u lokalnoj zajednici, da se njihov glas bolje čuje, a njihovi problemi i njihove potrebe izađu na videlo dana, bolje sagledavaju, pa vremenom izbiju i u prvi plan, naš sagovornik je sledećeg mišljenja:
Najvažniji faktor koji utiče na vidljivost OSI je njihovo uključenje u izradi i kreiranju lokalnih politika. Jer, kada neko radi sa OSI potrebno je da o njima ima neophodna saznanja, a kada se one uključe i istaknu svoje potrebe, kada ukažu na neophodne uslove za njihov jednostavan svakodnevni život, onda se to lakše tretira i lakše rešavaju problemi. Zbog toga je od krucijalnog značaja za poboljšanje kvaliteta života OSI njihovo uključenje u kreiranje lokalne politike. Jedna od naših poslovica „Ništa o nama bez nas“ to veoma dobro i slikovito objašnjava. To je jako važno, jer, niko ne može da zna šta je nama potrebno, ako od nas ne čuje. I treba znati da to nije problem svih OSI. Ima pojedinaca koji su prodorniji, koji mogu da izađu bez ikakvih problema u javnost i ne okolišući iznesu svoje probleme. Ali, šta sa OSI koje nemaju hrabrosti da to urade, pa ni da priznaju sebi da su OSI. Jer, oni predrasude nisu doživeli u lokalnoj zajednici, pojedinci imaju problem i da i sebi priznaju da su osobe sa invaliditetom. Takvim osobama zajednica ne može da pomogne, jer im se probem ne prezentuje. I zato je jedan od prioriteta udruženja građana sa invaliditetom da se kod samih OSI radi na otklanjanju predrasuda, da prvo oni sebe prihvate kao deo društva koji može da tiče na neke promene. I to ne samo u oblastima koje se odnose samo OSI već i društvo u celini.
U lokalnoj zajednici, naime, nema neprihvatanja osoba sa invaliditetom. Naprotiv, društvo i zajednica prihvataju OSI i izražavaju spremnost da njihove probleme rešavaju bez ikakvih problema.
Od lokalne zajednice, udruženja građana sa invaliditetom, ipak očekuju više. Pored ostalog da pokaže više razumevanja za finansijsku podršku njihovim aktivnostima, zatim, za realizaciju edukacija zaposlenih u pojedinim uslužnim delatnostima, gde bi na primer, određeni broj mesta u autobusu bilo rezervisano za ove osobe, a po ugledu na velike gradove u kojima se u javnom prevozu to podrazumeva i poštuje. I još niz drugih, sličnih situacija, zbog kojih je važno da OSI glasnije progovore o svojim potrebama i problemima.
Projektni tim nedeljnika „Timočke“
KOMENTARI