Porodice su se jako promenile i njihovo funkcionisanje je drugačije od onoga što je detetu zaista neophodno za zdravo odrastanje. Stičemo utisak da su deca željna svojih roditelja, njihove pažnje i kvalitetno provedenog vremena sa njima. Dete je kao i odrastao čovek društveno biće i neophodna mu je dvosmerna komunikacija i ravnopravno uključivanje u život porodice da bi se razvilo u jedinku koja će jednog dana biti funkcionalna u društvu, naglasila je u intervjuu za nedeljnik “Timočke” Katarina Bugarinović, pedagog u Predškolskoj ustanovi (PU) “Bambi”.
Šta je sve predviđeno planom i programom rada Predškolske ustanove „Bambi“ u pogledu rada sa decom?
– Godišnjim planom rada PU „Bambi“, za rad sa decom predviđeni su stalni i povremeni oblici rada. U stalne oblike rada spada celodnevni i poludnevni boravak dece i rad sa decom na bolničkom lečenju, dok u povremene oblike rada spadaju posebni i specijalizovani oblici rada sa decom. Organizacija celodnevnog boravka u vrtiću i jaslama prilagođeni su biološkim i psihološkim potrebama dece i objektivnim okolnostima. Prijava za upis dece u vrtić vrši se tokom cele godine. Aktivnost dece realizuje se kroz igru, koja ima izuzetan značaj u fizičkom i psihičkom razvoju deteta. Igra je ujedno i osnovna metoda rada u realizaciji programskih sadržaja. Poludnevnim boravkom predviđeno je: druženje dece, socijalizacija, stimulisanje celovitog razvoja dece putem posebnog programa vaspitno-obrazovnog rada i priprema dece za polazak u školu. Poludnevni boravak organizovan je u osnovnim školama „Branko Radičević“, „3. Oktobar“ i „Sveti Sava“ i u vrtićima „Poletarac“ i „Snežana“. Naša Ustanova sprovodi i posebne oblike rada sa decom: „Igraonica“, “Sportska sekcija“, koju realizuje Karate klub Bor, “Zajedno do škole“ je posebni program koji se sprovodi u okviru Inicijative CIP Centra, „Plešemo rastemo zdravo“ koju vodi dipl.prof,fizičke kulture Milena Savić.
Koji su najčešći problemi primećeni kod dece od jaslica do predškolskog programa kojia borave u PU „Bambi“ ?
– Kada govorimo o „problemima“ sa kojima se susrećemo kod dece koja borave u vrtiću, najčešće se radi o situacijama koje se ispoljavaju u vidu neadekvatnog ponašanja deteta u grupi. Neretko nam se dešava da je od strane vaspitača primećeno da dete na neki način odstupa od ponašanja koje je primereno uzrastu ( dete ne pokazuje interesovanje za vršnjake i igru sa njima, za aktivnosti, ponekad se radi o blažim oblicima agresivnog ponašanja- ujedanje, impulsivno reagovanje na nalog ili zabranu, i povremeno kod neke dece je vidljiva potištenost ili utučenost). Smatram da su na tom uzrastu navedene situacije u većini slučajeva rešive ali samo uz dobru i adekvatnu saradnju sa roditeljima.
Sa kojim problemima vam se najčešće obraćaju roditelji i na koji način ih rešavate?
– Situacije u kojima nam se roditelji obraćaju su različite. Svaka porodica je na neki način individua za sebe i ima svojstven način fukcionisanja. Ponekad su ta obraćanja samoinicijativna a ponekad na našu inicijativu ili inicijativu vaspitača. Kao što sam već napomenula, ukoliko se kod deteta primeti ponašanje koje odstupa od poželjnog za određeni uzrast, vaspitači upućuju roditelje kod nas. Roditelji nam dolaze uglavnom sa pitanjima i nedoumicama koje se tiču modela vaspitnih stavova, dilemama na koje u tom procesu nailaze, pristup detetu u situacijama, nažalost sve češćih razvoda ili gubitka nekog člana porodice i tome slično. Predstavnici naše službe (psiholog, logoped, saradnik za fizičko vaspitanje i pedagog) su uvek otvoreni za razgovor sa roditeljima. Skoro svakodnevno nas mogu naći u nekom od objekata a svake prve srede u mesecu dostupne smo u Savetovalištu, u periodu od 14:00 do 16:00 časova, u našoj kancelariji u vrtiću „Boško Buha“. Ono što mi možemo da ponudimo roditeljima je razgovor, savetovanje a ukoliko problem prevazilazi naše kompetencije, upućivanje u neku od nadležnih institucija.
Da li se organizuju pedagoške (psihološke) radionice, ko je sve uključen u rad tih radionica, koliko često se organizuju i koja je njihova svrha?
– Svrha pedagoško-psihološkoh radionica je temeljnija a opet deci prihvatljiva obrada tema koje se tiču dečjih prava, poverenja, tolerancije, vršnjačkog nasilja, diskriminacije i slično. Kao što se može primetiti radi se o oblastima koje su malo zahtevnije ali poželjne za rad sa decom. Održavaju se povremeno i pored nas glavni učesnici tih radionica, pored dece iz grupe, su i njihovi vaspitači i ponekad i roditelji.
Koliko je važna dobra saradnja između pedagoga, vaspitača i roditelja?
– Stručni saradnici Ustanove, pored poslova koji se tiču papirologije Ustanove (pisanje planova, izveštaja, koordinacija rada timova i aktiva i slično) uključeni su i u svakodnevni, praktični deo života vrtića, koji se upravo odnosi na svakodnevnu komunikaciju sa vaspitačima i roditeljima a koja se odnosi i tiče isključivo dece i njihovog boravka u Ustanovi.
Kako sarađujete sa direktorom PU i drugim saradnicima?
– Saradnja sa direktorom i drugim saradnicima u Ustanovi se odvija svakodnevno u vidu sastanaka, konsultacija i dogovaranja koja se tiču pitanja vezanih za nesmetano odvijanje rada Ustanove.
Kako sarađujete sa roditeljima, da li su otvoreni za saradnju, a kako sa Centrom za socijalni rad?
– Saradnja sa roditeljima je u većini slučajeva zadovoljavajuća. U zavisnosti od razloga njihovog obraćanja razlikuje se i vid saradnje. Nekad je on nesmetan i na zadovoljstvo svih a nekada ume da bude zahtevniji, a onda se i do rešenja teže dolazi. Centar za socijalni rad je institucija čiji jedan predstavnik je naš redovni član u Timu za zaštitu od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja. Tim se sastaje četiri puta godišnje i na njemu se iznose situacije koje ponekad zahtevaju upravo njihovo uključivanje. Naravno, ukoliko je neophodno ta saradnja može biti i češća.
Da li u PU „Bambi“ nedostaje još pedagoga, koliko bi po Vama pedagoga trebalo da bude upošljeno kako bi se adekvatno posvetila pažnja mališanima u rešavanju problema?
– Nas četiri ( psiholog, logoped, saradnik za fizičko i pedagog) u saradnji sa direktorom činimo tim koji za sada uspeva da odgovori zahtevima koji su pred nama. Ono što bi našu Ustanovu dodatno obogatilo i pospešilo njen rad i funkcionisanje je upošljavanje defektologa kao saradnika i to iz razloga jer se svake godine broj dece sa smetnjama u razvoju povećava.
Šta bi ste poručili roditeljima, u čemu najčešće greše kada je reč o deci i šta treba da urade?
– Roditeljima bih poručila da budu roditelji svojoj deci. To je nešto najlepše ali najzahtevnije što se od nas očekuje. A to znači da im damo krila da polete ali i čvrste korene da znaju gde pripadaju, gde mogu i treba da se vrate. Današnje vreme zahteva od svih nas koji smo roditelji mnogo aktivnije učešće u životu deteta. Izazovi sa kojima se svakodnevno susrećemo znaju da jako uzdrmaju pojedinca a samim tim i celu porodicu. To se naročito odražava na dete. Mišljenje svih nas koji smo u svakodnevnom kontaktu sa decom je da su se porodice jako promenile i da njihovo funkcionisanje drugačije od onoga što je detetu zaista neophodno za zdravo odrastanje. A kad kažem zdravo, ne mislim samo na fizičko zdravlje i obezbeđivanje materijalnih sredstava za isti već na mentalno tj. psihičko zdravlje deteta. Stičemo utisak da su deca željna svojih roditelja, njihove pažnje i kvalitetno provedenog vremena sa njima. Mnogim roditeljima se čini da je dete na uzrastu od dve do tri godine malo i da nije bitno šta će u njegovom prisustvu raditi. Ovde ne smemo da zaboravimo da deca na malom uzrastu uče po modelu. A taj model smo mi. Kod kuće roditelji a u vrtiću vršnjaci i vaspitači. Nedopustivo je ostaviti dete po par sati ispred nekog ekrana (televizora, računara, tableta), ne razgovarati sa njim i zadovoljavati mu samo fiziološke potrebe (dati mu da jede, pije i presvući ga). Dete je kao i odrastao čovek društveno biće i neophodna mu je dvosmerna komunikacija i ravnopravno uključivanje u život porodice da bi se razvilo u jedinku koja će jednog dana biti funkcionalna u društvu. Deci je pored slobode jako bitna i neophodna disciplina i red po kom će funkcionisati. Ta disciplina su koreni koji ga vežu za porodicu i pravila ponašanja u okviru nje a sloboda su krila kojima će se jednog dana vinuti u svet. Srazmeran spoj ova dva zahteva su upravo najveći izazov roditeljstva.
Projekat „Sve je stalo samo deca rastu“ sufinansiran je sredstvima iz budžeta Grada Bora. „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“.
KOMENTARI