Stefan Gnjatović (28), vatrogasac iz Bora, šest punih godina predano i odgovorno radi svoj posao. Nastavio je očevim stopama koji je takođe radio kao vatrogasac dok nije preminuo posle saobraćajne nezgode.
-Vatrogasni dom u Boru sam posećivao još kao mali kada sam dolazio kod tate. Oduvek su me privlačili kamioni i dosta sam vremena provodio u garaži igrajući se sa njima. Te uspomene iz detinstva su na mene ostavile veliki utisak i probudile želju da jednog dana postanem vatrogasac spasilac i da pomažem ljudima. Kao mali nisam znao koliko je ovaj posao odgovoran, složen a ponekad i težak. Zahteva i fizičku i psihičku spremnost. Ali je jako zanimljiv, a osećaj kada spasite nekom život je neopisiv – priča Stefan.
Ovaj mladi vatrogasac naglašava da se najviše pamte intervencije u kojima se spasavaju ljudski životi, kao i stvari koje za te ljude imaju neizmernu sentimentalnu pre nego materijalnu vrednost.
-Bilo je situacija kada su ljudi bili neopisivo srećni i zahvalni što smo im spasili umetničke slike da ne izgore u požaru. To je nešto što je za njih bilo posebno vredno. Osetili smo bezbroj puta zahvalnost građana kada smo im sačuvali dom, životinje. Jednom je u magacinu gradske apoteke došlo do poplave, kada sam sa kolegom uspeo da izvučem na sigurno sve lekove u magacinu, nakon čega su nam radnici kazali da su upravo to bili retki lekovi za teške bolesnike. Sve to puno znači, kao i kada spasite ljudski život, tada ste ponosni na sebe i ono što radite – dodaje naš sgovornik.
Stefan je na terenu stalno aktivan. Nedavno je gasio požar koji je izbio u šupi kod kuće i u stanu u blizini.
-Prijavljeno je bilo da gori šupa. U njoj je bilo seno koje se zapalilo. Dok smo gasili taj požar, u ulici iznad sam ugledao plamen. Goreo je stan. Otišao sam tamo sa kolegom a u pomoć su nam pristigle i druge kolege. Stan je izgoreo ali smo sprečili da se požar proširi i na druge prostorije. Srećom u stanu tada nije bilo nikoga. Bilo je puno situacija. Svaka intervencija je na svoj način bitna-dodaje Stefan.
Uzrok požara su najčešće stare instalacije. Jedan od problema je i neadekvatna protivpožarna zaštita u zgradama, koju bi svi upravnici trebali da nastoje da obezbede, jer se nikada ne zna kada će ona zatrebati.
-Grejanje ljudi isključuju, a retko se čiste dimnjaci i desi se da se zapali. Zato se stalno rade edukativna predavanja, najčešće deci o preventivnim merama i zaštiti od požara. Što je viša spratnost, zahtevnije je gasiti požar. Evakuacija se radi svih stanara. Ako izbije požar u zgradi na višim spratovima, lakše se radi evakuacija jer se dim širi nagore, pa ljudi sa nižih spratova u tom slučaju ne bi prolazili kroz dim. Ali za gašenje požara je svakako teže što je viši sprat u pitanju. Vitlo se brže izvuče ali ima određenu metražu. Da su svuda hidranti ispravni, mnogo bi bilo brže i lakše gasiti požar, jer ako su hidranti napravljeni i u funkciji su, na svakom drugom spratu imate hidrante i creva, poneli bi samo još dva creva koja bi tu povezali i odatle bi gasili požar, što je svakako brže. Ovako se razvijaju creva koliko treba, jedno crevo je od 15 ili 20 metara-dodaje naš sagovornik.
Vatrogasci nose opremu sa sobom koja je teška oko 20 kilograma, što nikako nije lako u žurbi da se poažr što pre lokalizuje. U ovom poslu ističe Stefan najvažniji je timski rad, sloga među kolegama.
-Najteže su situacije kada pogledamo u lice ljudi koji su izgubili svoj dom, da li usled požara ili poplava ili bilo koje druge elementarne nepogode. Pozitivnog straha uvek ima kada se krene na intervenciju, što utiče na bolje razmišljanje i ispravnije odluke. Adrenalin je uvek prisutan u želji da se sačuvaju ljudski životi i pruži pomoć ugroženom licu – zaključuje Gnjatović.
Projekat: “PP zaštita-nebriga koja tinja“ sufinansiran je iz budžeta Grada Bora . „Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.“
KOMENTARI